Напомена: под текућим рачуном предузетника подразумевамо текући рачун предузетника као привредног субјекта, односно текући рачун који користи за обављање самосталне делатности (а не његов лични текући рачун као физичког лица).

Да ли сте поводом Уредбе о фискалним погодностима и директним давањима… (у даљем тексту: Уредба) негде прочитали да директно давање које је добијено за предузетника (познато +1 из члана 9. став 2) не може бити пребачено на текући рачун предузетника?

Претпостављам да нисте. Јер по свему судећи то питање до сада нико није ни поставио.

Општеприхваћено тумачење да се средства са посебног рачуна могу преносити искључиво на текуће рачуне запослених и предузетника је изведено из члана 13. став 15. Уредбе:

„У случају да привредни субјект не пренесе новчана средства са посебног рачуна из става 2. овог члана на текуће рачуне лица за која су добијена директна давања у складу са овом уредбом до дана гашења тог посебног рачуна, банка преноси средства с тог рачуна на посебан рачун из става 1. овог члана.“

Према томе, у Уредби се говори о текућим рачунима лица за која су добијена средства. Не користи се термин „текући рачуни физичких лица“, мада би и у том случају питање које смо поставили на почетку текста имало смисла, што ће постати јасније у наставку текста.

У конкретном случају добијена средства су добијена за предузетника. Текући рачун тог лица (предузетника) може бити и текући рачун који користи за обављање делатности и његов „лични“ текући рачун.

На овом месту ћемо подсетити на дефиницију текућег рачуна из члана 70. став 1. Закона о платним трансакцијама (у даљем тексту: Закон):

„Текући рачун је платни рачун који се води код банке, а користи се за извршавање платних трансакција и за друге намене у вези са услугама које банке пружају корисницима платних услуга.“

Иначе, Закон као кориснике платних услуга којима се отвара текући рачун познаје следеће категорије: правна лица, предузетнике и потрошаче. Појам „потрошач“ служи управо да би се указало на разлику у односу на појам „физичко лице“, јер је и предузетник физичко лице. У том смислу преносимо и дефиниције појмова „потрошач“ и „предузетник“ из Закона (члан 2):

„потрошач означава физичко лице које закључује уговор о платним услугама или уговор који се односи на електронски новац у сврхе које нису намењене његовој пословној или другој комерцијалној делатности;“

„предузетник означава физичко лице које није потрошач, односно пословно способно физичко лице које обавља делатност ради остваривања прихода, у складу са законом којим се уређују привредна друштва и другим законом;“

На основу свега претходно изнетог можемо извести следећи закључак:

Поставља се питање како овај закључак утиче на недоумицу у вези са директним давањем за предузетника који се определио за личну зараду?

Сматрамо да овакав закључак иде у прилог ставу да се директно давање за предузетника на ЛЗ не односи на његову личну зараду, о чему смо писали у ранијем коментару овде.

На крају, желимо да укажемо на следеће:

Због начина на који је писана Уредба али и недовољног ангажовања Министарства финансија и Пореске управе да разјасне бројне недоумице путем званичног упутства, мишљења или слично, створена је велика правна несигурност јер је немогуће знати како ће представници Пореске управе тумачити поједина неразјашњена питања.
Необилтен се труди да тумачења даје искључиво на основу одредаба Уредбе и других важећих  прописа, као и на основу пропагираних циљева у вези са Уредбом.