Влада Србије је 10. априла 2020. године донела Уредбу о фискалним погодностима и директним давањима… (у даљем тексту: Уредба), у циљу ублажавања последица насталих услед болести COVID-19 за привредне субјекте у приватном сектору.

Важан део Уредбе је онај који се тиче губитка права на коришћење мере у случају смањења броја запослених за више од 10% (члан 12. Уредбе).

С обзиром да се у погледу процента смањења броја запослених гледа последњи дан сваког месеца у току трајања мера (крај априла, крај маја итд. закључно са 3 месеца након последње исплате директних давања), као једно од најважнијих питања се поставило питање начина обрачуна смањења запослених. Нажалост, начин на који је формулисана одредба Уредбе у вези са овим питањем је нејасна, па је услед тога настала велика правна несигурност код свих привредних субјеката који користе мере из Уредбе.

На овај проблем указали смо Министарству финансија у допису 25. априла 2020. године, у нади да ће неко од надлежних органа разјаснити ово питање до краја априла. Истим поводом обратили смо се Министарству финансија још једном, 22. маја 2020. године.

Прошла су два рока за могући губитак права на коришћење мера (крај априла и крај маја), а званично објашњење у вези са овом недоумицом није објављено. С друге стране, стручни часописи који обрађују пореска питања су заузели став да се приликом обрачуна смањења броја запослених у број запослених на дан 15.3.2020. године рачунају сви запослени, без изузетка.

Имајући у виду да је такав начин обрачуна погоднији за привредне субјекте (али не и за запослене – објашњење у наставку текста), једини закључак који је могуће извући јесте да и Влада Србије и Министарство финансија имају исти став као и стручни часописи. У супротном је требало да се огласе званичним објашњењем, како не би све привредне субјекте који користе мере довели у заблуду у вези са питањем губитка права на коришћење мера.

Министар финансија Синиша Мали и помоћник министра Драган Демировић

Међутим, таквим ставом Влада Србије и Министарство финансија фаворизују запошљавање на одређено време и омогућавају случајеве давања отказа свим запосленима на неодређено време без губитка права на коришћење мера.

Објашњење за ову тврдњу дајемо на следећим примерима:

Пример 1 (привредни субјект запошљава више на одређено време)

Да је заузет став да се у број запослених на дан 15.3. не рачунају они запослени који се не рачунају ни у смањење (запослени на одређено време којима истекне уговор), привредни субјект А не би могао да да отказ било коме од три преостала запослена на неодређено време, без губитка права на коришћење мера. Наиме, давањем отказа само једном запосленом проценат смањења би био 33,33% (1 подељено са 3).

Пример 2 (привредни субјект запошљава више на неодређено време)

Из претходних примера се види да се на овај начин фактички фаворизује запошљавање на одређено време и да се омогућавају случајеви давања отказа свим запосленима на неодређено време без губитка права на коришћење мера.

Питали смо за коментар премијерку Брнабић и министра Малог, али нисмо добили одговор.