Fiskalizacija u Srbiji

U okviru borbe protiv sive ekonomije tokom 2003. godine u Srbiji su uvedeni fiskalni uređaji. Osnovna ideja je bila da se PDV po izdatim računima trajno čuva u fiskalnoj memoriji, da bi se tako moglo proveriti da li je porez ispravno plaćen. Početni efekat je bio odličan i u prvim mesecima primene naplata poreza je porasla za oko 30%. Ubrzo je usledio pad poreskih prihoda, pa su državni organi pokušali da poboljšaju sistem dodavanjem GPRS terminala koji preko mobilne mreže šalju podatke o prodaji u centralu PU (Poreska uprava). Ali, značajnijeg efekta nije bilo. Generalno gledano, fiskalni uređaji su dobro funkcionisali, mada se u praksi ispostavilo da imaju dosta mana. Pored zastarele koncepcije, potrebno je redovno servisiranje, a uz to ne podržavaju sve aspekte savremenog poslovanja. Zato se danas, posle 15 godina primene, traga za novim rešenjem.

Najozbiljniji kandidat za novi model fiskalizacije je tzv. softverska ili onlajn fiskalizacija koja je primenjena u Hrvatskoj i još nekim zemljama. Kod softverske fiskalizacije prodavac mora imati stalni pristup internetu i svaki račun se pre izdavanja upisuje na centralni server PU. Račun tako dobija svoj jedinstveni broj koji se štampa na njemu i kasnije se na osnovu njega može preko veb-servisa proveriti da li je račun validan. Na ovaj način PU dobija obimne i veoma precizne podatke o prodaji. Na osnovu analize tih podataka mogu se otkriti firme koje iskaču iz uobičajenih vrednosti i koje verovatno ne prijavljuju čitav promet. Ovakav model podrazumeva zamenu svih postojećih fiskalnih uređaja, jer je za prodaju sada neophodan računar i pristup internetu. Manji broj postojećih uređaja mogao bi da se izmeni tako da preko interneta pristupa serveru PU i fiskalizuje račune. Na taj način bi se donekle smanjili troškovi ove fiskalizacije.

Softverska fiskalizacija je nesumnjivo tehnološki naprednije rešenje u odnosu na postojeće fiskalne uređaje, ali u suštini problem rešava na isti način: račun se umesto u fiskalnu memoriju upisuje na server PU. Zbog toga problem tzv. neevidentirane prodaje i dalje ostaje nerešen, što poništava prednosti i model vraća na nivo sadašnjeg rešenja. Dodatni problem je veoma visoka cena uvođenja. Skoro sve fiskalne kase i štampači koji se trenutno koriste moraće da budu zamenjeni. Svako prodajno mesto će morati da ima računar i stalan pristup internetu, a tu su i izmene poslovnih programa koji će podržavati novu fiskalizaciju. Veliko je pitanje da li imamo resurse i dovoljno kvalitetnu infrastrukturu za posao takvog obima. Državni servisi koji rade u realnom vremenu do sada se nisu baš proslavili pouzdanošću, a ovde bi opterećenje bilo nekoliko puta veće. Ako knjigovođa ne može da pošalje prijavu, to se nekako može prevazići, ali ako ne radi servis neophodan za prodaju, gubici će se meriti milionima. Po nekim procenama ukupna cena softverske fiskalizacije bi iznosila oko 50 miliona evra. Na to treba dodati gubitak posla dobrog dela proizvođača, prodavaca i servisera postojećih fiskalnih kasa.

Proizvođači i prodavci fiskalnih uređaja se zalažu za unapređenje postojećeg modela. Unapređenje se svodi na uvođenje novih funkcija, poboljšanje komunikacije sa PU, uvođenje elektronskog loga umesto sadašnje kontrolne trake itd. Takođe se predlaže obavezna sertifikacija softvera koji upravlja fiskalnim uređajem. Međutim, osnovna koncepcija ostaje neizmenjena, pa bi unapređenje tog modela samo delimično rešilo problem, opet uz znatna ulaganja. Treba imati u vidu i da je korišćenje postojećeg sistema veoma skupo. Pored nabavke fiskalnog uređaja, potrebno je redovno servisiranje, stalni pristup mobilnoj mreži zbog GPRS terminala, povremena zamena fiskalnih modula, a znatna sredstva odlaze i na obavezne kontrolne trake. Pokušaji da se kupci motivišu da uzimaju račune preko nagradnih igara daju samo privremene rezultate i suštinski su nepravedni prema većini građana. U svakom slučaju ozbiljnu prednost ima softverska fiskalizacija kao savremenije rešenje pogodno za kasniju nadgradnju. Za razliku od softvera, korišćenje specijalizovanih fiskalnih uređaja značajno otežava eventualno unapređenje sistema. Softversko rešenje može biti inicijalni korak u ozbiljnu digitalizaciju privrede koja je sasvim sigurno jedini pravi način da se napravi suštinski napredak.

Predlog nove fiskalizacije

Oba opisana modela imaju u osnovi istu ideju (trajno čuvanje izdatih računa, odnosno PDV-a) samo je implementiraju na drugačiji način (umesto u fiskalnoj memoriji, računi se čuvaju na serveru PU). Iz tog razloga oba modela imaju i zajedničke mane. Po našem mišljenju postoji model koji zadržava sve prednosti i klasične i softverske fiskalizacije, a ima i značajne prednosti. Taj model uključuje kupce kao aktivne kontrolore (Customers as Tax Auditors), jeftiniji je za uvođenje i kasniju eksploataciju, a daje bolje efekte. Za razliku od prethodna dva modela dobrim delom rešava i problem neizdavanja računa.

Osnovna ideja je da svaki izdati račun mora imati jedinstven fiskalni broj na nivou Srbije. Na osnovu broja računa kasnije se nedvosmisleno može odrediti ko ga je izdao. Takvi brojevi se mogu generisati na više načina, samo je važno da se zadovolji uslov jedinstvenosti. Na primer, fiskalni broj može imati devet pseudoslučajnih cifara i jednu kontrolnu cifru: 6078123319. Pojedinačne cifre nemaju posebno značenje, a zadnja cifra je kontrolna i služi za otkrivanje grešaka u ručnom unosu.

Firme će ove brojeve dobijati preko posebnog veb-servisa za generisanje fiskalnih brojeva. Svaka firma korišćenjem ovog servisa dobija željenu količinu fiskalnih brojeva koji se tako trajno vezuju za tu firmu. Na primer, firma može zatražiti 10.000 brojeva, sistem ih generiše i isporučuje u formi izveštaja ili tekstualne datoteke. Korisnik zatim koristi brojeve iz ove datoteke tako što na svakom izdatom računu štampa prvi sledeći broj sa spiska.

Sledeći korak je formiranje jedinstvene baze podataka svih izdatih računa. Svaki račun u bazi može sadržati razne podatke ali obavezno datum, broj računa, vrednost robe i usluga, kao i iznos PDV. Računi se upisuju na server preko posebnog servisa, a manje firme mogu da račune upisuju i ručnim unosom, preko veb-portala. Svaka firma je dužna da upiše sve svoje izdate račune do kraja radnog dana. Tako bi umesto postojeće fiskalizacije, firme bile dužne da kupcima izdaju račune sa jedinstvenim fiskalnim brojem. Računi bi mogli da se štampaju na običnim štampačima, a uz manje modifikacije za to bi mogli da se koriste i postojeći fiskalni uređaji (koji su u suštini štampači). Male firme su slobodne da takve račune izdaju i ručno, popunjavanjem papirnih obrazaca. Jedini uslov je da svaki račun mora imati jedinstveni fiskalni broj.

Ključna novina u sistemu je da svaki kupac dobija procenat od iskazanog PDV sa svakog dobijenog računa. Na primer, uzećemo da kupac dobija 5% od obračunatog PDV (to je 1% od osnovice za obračun PDV). Ako račun ima vrednost od 100 + 20 (PDV) = 120 dinara, kupcu pripada 1 dinar. Na taj način je kupac direktno motivisan da uzme račun, jer će na osnovu njega dobiti deo novca od PDV.

Sistem funkcioniše na sledeći način: prodavac za prodatu robu ili usluge izdaje prethodno opisane numerisane račune. Pošto svaki račun sada ima konkretnu vrednost za kupca, on ih traži od prodavca i skuplja. Prodavac je dužan da najkasnije do kraja dana na server PU pošalje spisak izdatih računa sa iznosima. Fizička lica sada mogu da dobiju svoj novac tako što preko posebnog veb-portala unose brojeve i iznose dobijenih računa. Po unošenju se svi ti računi porede sa računima koji su prijavljeni kao izdati i svaka nepravilnost se prijavljuje. Dakle, prodavac mora da izda račun, jer će mu kupac tražiti, a izdat račun mora da prijavi PU, jer će kupac uneti račun kako bi ostvario povraćaj novca. Na taj način se zatvara krug i kontroliše ogromna većina izdatih računa, čime je praktično onemogućena zloupotreba.

Prednosti novog modela

Povraćaj para se ostvaruje tako što kupac unosi prikupljene račune preko posebnog servisa, pri čemu se svaki uneti račun proverava i poredi sa računima koje su uneli prodavci. Unos može biti olakšan tako što će na svakom računu biti odštampan bar-kod (ili QR-kod) sa brojem i iznosom. Server PU proverava sve račune i na osnovu toga odobrava određeni iznos za povraćaj. Taj iznos se uplaćuje na tekući račun ili odbija od dažbina koje fizičko lice plaća.

Šta se ovim dobija? Osnovno, obezbeđuje se izdavanje računa jer trgovac sada neizdavanjem direktno oštećuje kupca. Izdate račune mora da prijavi, jer će sa visokom verovatnoćom svaki biti proveren. Slično se obezbeđuje i ispravnost računa, jer kupac dobija procenat od iskazanog PDV-a, pa kontroliše da li je na računu ispravno iskazan PDV. Prodavac ne može da izdaje falsifikate ili da više puta koristi jedan fiskalni broj, jer će svaki račun biti proveren. Postoji teoretska mogućnost da neka druga firma plasira lažne račune sa brojevima od konkurentske firme, ali to znači da mora saznati rezervisane brojeve računa i da mora postojati fizičko lice koje je na određenom mestu primilo falsifikovani račun, čime se lako locira izvor falsifikata. Sa druge strane, kupac koji uredno sakuplja račune može zaraditi značajan iznos i na taj način je motivisan da sakupi što više računa. Ceo postupak će obezbediti kontrolu daleko većeg procenta računa u odnosu na bilo koji drugi model fiskalizacije.

Ovakav model je značajno jeftiniji i jednostavniji za uvođenje i korišćenje od softverske fiskalizacije, jer ne zahteva onlajn upite za vreme prodaje — računi se šalju tek na kraju radnog vremena. Korisnici nisu prinuđeni da kupuju i servisiraju skupe uređaje, čuvaju kontrolne trake (koje su sada glavni trošak) niti su u obavezi da imaju stalnu internet konekciju na svakom prodajnom mestu. Malim firmama je bitno da se računi mogu izdavati i ručnim popunjavanjem papirnog obrasca, bez korišćenja računara. Prodavac će tada fiskalni broj upisati na izdati račun. Zbog toga se može proširiti spisak obveznika fiskalizacije, jer sada nema tehničkih prepreka za izdavanje računa. Za štampu računa se uz jednostavnu dogradnju mogu koristiti i postojeći fiskalni uređaji kako bi se dodatno smanjili troškovi uvođenja. Kupcima se vraća deo novca koji su utrošili, pa je realno očekivati da će to dodatno pospešiti i potrošnju.

Kako bi ovakav model uticao na poreske prihode, s obzirom na to da se sada jedan deo prihoda vraća kupcima?

Neka je:

p0 – iznos naplate PDV pre fiskalizacije

u – procenat uvećanja naplate PDV posle fiskalizacije

v – procenat obračunatog PDV koji se vraća kupcima

p1 – naplata PDV posle uvođenja fiskalizacije

Tada važi:

p1 = p0 (1 + u/100) (1 – v/100)

Na primer, ako je naplata PDV-a 175 miliona i ako se posle fiskalizacije naplata uveća za 10%, a kupcima vraća 5% od PDV, dobija se:

p1 = 182.88

Što znači da bi se prihodi posle povraćaja uvećali za 7.88 miliona. Postavlja se pitanje koliko treba da bude uvećanje naplate PDV-a da bi se sistem isplatio, odnosno da je p1 > p0. Odavde se dobija:

u > v/(1-v/100)

Na primer, ako je v = 5%, dobija se da je u > 5.27%, što znači da naplata PDV-a mora porasti više od toga da bi sistem bio isplativ. S obzirom na iskustva od prošle fiskalizacije i činjenicu da je u ovom modelu kontrola neuporedivo detaljnija, realno je očekivati povećanje znatno iznad ove procene. U praksi se pokazalo da određeni broj računa kupci ne prijave za povraćaj, pa bi prag isplativosti bio još niži. Kupci se mogu dodatno motivisati ako se poveća iznos koji se vraća, a moguće je i kombinovanje sa drugim metodama. Na primer, svi prijavljeni računi automatski učestvuju u nagradnoj igri i sl. 

Proširenje modela i strana iskustva

Ovakav model može veoma lako da se proširi sa maloprodaja na sve firme, čime bi se dodatno smanjile mogućnosti zloupotrebe, jer više ne bi bilo moguće izdavanje fiktivnih računa, pošto će svaki izdati račun biti uparen sa primljenim.

Najnovije matematičke analize pokazuju da uključivanje kupaca kao kontrolora može povećati prihode od poreza do 50% u odnosu na situaciju kada država jedina kontroliše promet. To je ogroman potencijal i zato će se sasvim sigurno u budućnosti sve više koristiti u nekoj formi. Brazil (Sao Paolo) je 2009. godine uveo sličan model (Nota Fiscal Paulista) u kome je kupcima vraćeno čak 30% vrednosti prikupljenog poreza. Rezultat je 1.5 milijarda dolara više prihoda od poreza. Zato bi trebalo ozbiljno razmotriti mogućnost da se i kod nas primeni ovakav model.  

Na ovim linkovima možete naći više informacija o kupcima koji imaju kontrolnu ulogu, kao i matematičku analizu primenjenog modela:

http://www.nfp.fazenda.sp.gov.br/default.asp
http://thebrazilbusiness.com/article/how-nota-fiscal-paulista-enforce-brazilian-tax-policy
http://www.iipf.net/papers/Naritomi-Consumers_as_tax_auditors-151.pdf