1. Захтев за измену Правилника

Обратили смо се Министарству финансија са захтевом да се укине одредба о тзв. „враћању добара као новом промету“.

Подсетимо се, од октобра 2015. године на снази је Правилник о начину измене пореске основице за обрачунавање пореза на додату вредност (“Сл. гласник РС” бр. 86/2015) који предвиђа да се враћање добара од купца ка добављачу третира као нови промет за који купац издаје рачун првобитном добављачу те робе.

Тачка 4. став 5. Правилника гласи:

„У случају враћања добара сматра се да није дошло до смањења основице.“

Крајем октобра 2015. године смо реаговали на ову одредбу указујући на аргументе против али смо сада након додатних анализа дошли до нових сазнања која су нас уверила да ову одредбу није требало донети и да је треба укинути.

Тражили смо од Министарства финансија да измени члан 4. став 5. Правилника који би гласио:

„У случају враћања добара сматра се да је дошло до смањења основице.“

Сходно тој измени члан 4. став 6. био би брисан.

2. Шта је био аргумент за доношење спорне одредбе?

Као што смо претходно напоменули, о аргументима против спорне одредбе смо писали још у октобру 2015. године. О неким новим аргументима против ћемо писати у наставку овог текста.

Поставља се питање: шта је био аргумент оних који су донели спорну одредбу?

Није било аргумената, али је било два објашњења која су нетачна и представљају замену теза:

„То је због усклађивања са Европском унијом“

„Чланом 4. став 1. Закона о ПДВ је прописано да је промет добара, у смислу закона, пренос права располагања на телесним стварима лицу које тим добрима може слободно располагати као власник, ако овим законом није друкчије одређено. У том смислу, ако купац врати непродату робу продавцу робе, сматра се да је извршен промет добара у складу са одредбом члана 4. Закона о ПДВ.“

Анализирајући ово питање у земљама Европске уније, дошли смо до следећих сазнања:

Наведени аргументи недвосмислено указују на то да спорну одредбу није требало донети и да је треба укинути. Такође јасно произлази да управо садашња одредба о враћању добара није у складу са Директивом ЕУ.

3. Ко је „заслужан“ за доношење спорне одредбе?

Највеће „заслуге“ за доношење спорне одредбе имају Министарство финансија и Привредни саветник.

Министарство финансија је самим чином доношења Правилника најзаслужније и за ту спорну одредбу. Зачуђујуће је што су ту одредбу донели и поред препоруке председавајућег Европске комисије са састанка експланаторног скрининга за поглавље 16 – Порези који је на ту тему рекао да је то питање потребно накнадно појаснити у билатералној комуникацији.

Како смо ових дана сазнали од Европске комисије, Министарство финансија „није тражило даља појашњења по овом питању“.

Какве су онда „заслуге“ Привредног саветника?

Почев од 2013. године, Привредни саветник је у неколико наврата (септембар 2013, април 2014, јул 2015) у свом стручном часопису писао о овом питању, заступајући следећи став:

„у случају у којем купац робе врати непродату робу продавцу робе, сматра се да је извршен промет добара. Обвезник ПДВ који је извршио повраћај обавезан је да испоручиоцу испостави рачун“.

Тако је код заинтересованих страна (Министарство финансија, Пореска управа, стручна јавност, привредни субјекти) створена атмосфера подељених мишљења о томе да ли враћање добара треба да има карактер смањења основице или новог промета. До тада се то питање није постављало: из практичног искуства у раду са фирмама знамо да су све фирме до тада сматрале да се приликом враћања добара врши смањење пореске основице.

Министарство финансија је на састанку експланаторног скрининга за Поглавље 16 – Порези одржаног 14. и 15. октобра 2014. године у Бриселу (у оквиру приступних преговора са ЕУ) поставило питање у вези ПДВ третмана враћања непродатих добара и добило одговор „да је потребно анализирати уговоре“, а председавајући састанка из Европске комисије је „препоручио да се ово питање накнадно појасни у билатералној комуникацији“.

Наравно, сада је јасно и зашто је препоручено накнадно појашњење: људима из ЕК очигледно није било јасно о чему се ради, јер се ово питање у ЕУ ни не поставља – враћање добара има карактер смањења основице.

Министарство финансија је прекинуло неизвесност у погледу различитих мишљења по овом питању и подржала мишљење Привредног саветника доношењем службеног мишљења број 011-00-1160/2014-04 од 9.9.2015. године. Врло брзо након тога, у октобру 2015. године, донет је и Правилник који је потврдио тај став.

Привредни саветник је у следећем броју свог стручног часописа подсетио своје читаоце како су они све време били у праву:

„И пре доношења поменутог правилника сматрали смо да се у овом случају не ради о измени пореске основице већ о новом промету, о чему је дато и мишљење Министарства финансија бр. 011-00-1160/2014 од 9.9.2015. године. Сада је јасно да, са становишта ПДВ, поврат робе због немогућности продаје, чак и кад је то предвиђено уговором, није основ за измену пореске основице, већ се поврат робе третира као нови промет.“

Интересантно је једно објашњење у тексту Привредног саветника о томе како измена пореске основице може имати различите импликације:

„У нашој праски јавиле су се ситуације да купац (веће економске снаге од добављача) наметне клаузулу у уговору којом се добављач обавезује да ће прихватити поврат робе уколико купац ту робу не прода у одређеном року.“

Наравно, јасно је да третман враћања добара као новог промета ни у каквој мери не мења могућност да се таква клаузула у уговору наметне добављачу од стране купца. Једина разлика након доношења нових прописа јесте да купац сада издаје фактуру свом првобитном добављачу.

4. Стање након доношења спорне одредбе

За привредне субјекте који имају пословне промене враћања добара, било да су они који враћају или они којима се враћа (или и једни и други), доношење спорне одредбе о враћању добара проузроковала је бројне тешкоће у пословању и евидентирању пословних промена. Зашто је то тако покушаћемо да објаснимо примерима из праксе:

1) купац враћа добра услед рекламације и сматра да треба да изда фактуру, а добављач сматра да је ово случај из става 6. (смањење основице) и да треба да изда књижно одобрење. И један и други имају свој аргумент: купац се позива на став Пореске управе који је објављен у Билтену ЦВПО 4-2015, а добављач на писање стручних часописа који тумаче да се враћање добара услед рекламације третира као смањење основице (Министарство финансија је тек 20.9.2016. године – мишљење број 413-00-00146/2016-04 изнело свој став да је у питању смањење основице)…

2) купац враћа добра и фактурише првобитном добављачу, приликом провере фактуре првобитни добављач констатује да цене на фактури не одговарају ценама по којима су добра првобитно фактурисана, ко је у праву а ко није, ако договор постоји мењање фактуре и слање нове, шта ако нема договора ко је у праву? А још ако је прошао порески период и предата пореска пријава за ПДВ…

3) купац који није обавезник ПДВ враћа добра првобитном добављачу који је обвезник ПДВ: у првом тренутку не могу да схвате по којој цени треба вршити фактурисање а након анализе ситуације схватају да у овој трансакцији постоји губитак – поставља се питање ко ће сносити губитак?

4) произвођачу враћају готове производе, он не схвата да тај повраћај што се тиче књижења залиха треба да третира као враћање и да сторнира залихе готових производа на контима 96 или 912 већ враћање својих производа књижи као улаз робе, јер добија фактуру од првобитног купца…

5) комисона роба у малопродаји: продата роба, добављач (комитент) фактурисао купцу (комисионару), физичко лице у малопродаји враћа робу (без рекламације). Комисионар је „у ребусу“ – не може да врати робу на залихе комисионе робе добављача (овај је већ фактурисао и неће да му изда књижно одобрење, евентуално прихвата да му купац фактурише ту робу), комисионар само може да евидентира враћену робу као своју па да одлучи да ли ће даље да је продаје или ће да је враћа комисионом добављачу (наравно путем фактуре), сад исти артикал има и као комисиону робу и као своју робу…

6) малопродаје врло често приликом враћања добара издају фактуру и уз фактуру – фискални исечак. Први проблем је тај да то није продаја која се евидентира кроз фискалну касу, а други је везан за врло вероватно погрешно евидентирање тог дела дневног извештаја у евиденцији КЕП…

7) купац који враћа добра и издаје фактуру и првобитни добављач коме се враћају добра имају другачију логику што се тиче књижења те пословне промене: купац књижи фактуру као потраживање од купца, првобитни добављач не књижи фактуру као обавезу према добављачу већ као сторно првобитног потраживања од купца. Купац шаље изјаву о компензацији и тражи од првобитног добављача да је потпише а овај нема шта да компензује…

8) полазни проблем исти као код претходног примера, али сада проблем настаје код усглашавања потраживања и обавеза на крају године: купац шаље добављачу извод отворених ставки (није извршио компензацију) а првобитни добављач уопште нема књижену обавезу према добављачу па нема шта да усагласи…

5. Питали смо Европску комисију за мишљење

Обратили смо се Европској комисији са захтевом за појашњење овог питања (како је и препоручено од стране председавајућег ЕК приликом састанка експланаторног скрининга за Поглавље 16) и добили следећи одговор:

„Питање се односи на враћање непродатих добара. Као што је објашњено на састанку скрининга за Поглавље 16, ПДВ примена зависи од уговора између продавца и купца. У зависности од уговора, са тачке гледишта пореза на додату вредност, можемо имати:

• промет од 100 евра праћено смањењем пореске основице тог промета за 40 евра или
• промет од 100 евра праћено новим прометом од 40 евра.“

„Оно што је релевантно је оно што у уговору пише о правима уговорних страна да откажу или одбију промет, то јест у случајевима када је уговором примаоцу добара дато право да откаже или одбије трансакцију Директива захтева од држава чланица да дозволе смањење пореске основице.“

Из овог одговора Европске комисије јасно проистиче да је питање враћања непродатих добара питање уговора између купца и продавца. До враћања може доћи ако је то предвиђено уговором и у том случају се врши смањење пореске основице.