„Службени гласник РС“, број 91/2015 и 50/2018

Пречишћен текст прописа

 

Предмет закона

Члан 1.

Овим законом уређују се права запослених који се упућују на привремени рад у иностранство, услови и обавезе послодавца у вези са упућивањем запослених на привремени рад у иностранство, сарадња органа и организација који обављају послове државне управе у вези са заштитом права запослених на привременом раду у иностранству и надзор над применом овог закона.

Основни појмови

Члан 2.

Поједини изрази употребљени у овом закону имају следеће значење:

1) послодавац је правно и физичко лице уписано у регистар код надлежног органа;

2) запослени је физичко лице које је у радном односу код послодавца;

3) упућени запослени је запослени који је у радном односу код послодавца који га упућује на рад у иностранство у ограниченом временском периоду након чега се враћа на рад код послодавца;

4) упућивање на привремени рад у иностранство подразумева упућивање на рад у иностранство и упућивање на стручно оспособљавање и усавршавање за потребе послодавца;

5) уговор о пословној сарадњи је сваки уговор закључен између послодавца или његове пословне јединице у иностранству са страним лицем у циљу обављања инвестиционих или других радова или пружања услуга;

6) пословна јединица послодавца у иностранству је представништво или огранак које је послодавац основао у иностранству, односно правно лице са седиштем у иностранству у којем послодавац има значајно учешће у основном капиталу или врши контролни утицај на пословање (у даљем тексту: контрола), у складу са законом којим се уређују привредна друштва;

7) међукомпанијско кретање је упућивање запосленог од стране послодавца код страног послодавца који има значајно учешће у основном капиталу или врши контролу послодавца или у страно правно лице које је заједно са послодавцем под контролом трећег страног правног лица.

Примена закона

Члан 3.

Овај закон се примењује на послодавце који упућују запослене на привремени рад у иностранство ради:

1) рада у оквиру извођења инвестиционих и других радова и пружања услуга, на основу уговора о пословној сарадњи, односно другог одговарајућег основа;

2) рада или стручног оспособљавања и усавршавања за потребе послодавца у пословним јединицама послодавца у иностранству, на основу акта о упућивању или другог одговарајућег основа;

3) рада или стручног оспособљавања и усавршавања за потребе послодавца у оквиру међукомпанијског кретања по основу позивног писма, политике међукомпанијског кретања или другог одговарајућег основа.

Члан 4.

Одредбе овог закона не примењују се на послодавце који упућују запослене на привремени рад у иностранство у складу са посебним прописима.

Одредбе овог закона не примењују се на послодавце који упућују запослене на привремени рад у земље чланице Европске уније и Европског економског простора од дана стицања пуноправног чланства Републике Србије у Европској унији.

Одредбе овог закона не примењују се у случају упућивања запосленог на службени пут у иностранство у складу са законом, под условом да период боравка у иностранству не прелази 30 дана у континуитету, односно 90 дана укупно са прекидима у току календарске године.

Заштита запослених

Члан 5.

Заштита запослених на привременом раду у иностранству обезбеђује се у складу са овим законом и другим прописима, међународним уговорима и општим актима.

Члан 6.

Послодавац не може на привремени рад у иностранство да упути запосленог млађег од 18 година живота, ако законом није друкчије одређено.

Послодавац не може уговором закљученим са страним лицем предвидети уступање запослених том или неком другом страном лицу.

Услови упућивања

Члан 7.

Послодавац може запосленог да упути на привремени рад у иностранство до 12 месеци са могућношћу продужења, ако законом или међународним уговором није друкчије одређено.

Члан 8.

Послодавац на привремени рад у иностранство може да упути само запослене на неодређено време.

Изузетно од става 1. овог члана, послодавац може да упути на привремени рад у иностранство, запосленог на одређено време у складу са законом којим се уређује рад, с тим што се време проведено на привременом раду у иностранству не рачуна у законско ограничење трајања радног односа на одређено време.

Упућивање у иностранство из става 2. овог члана не може да траје дуже од времена за које је закључен уговор о раду.

Запослени из ст. 1. и 2. овог члана мора бити у радном односу код послодавца најмање три месеца пре дана упућивања.

Изузетно од става 4. овог члана, послодавац може да упути запослене који су у радном односу код тог послодавца краће од три месеца на привремени рад у иностранство, ако испуњавају следеће услове:

1) да се упућивање запослених врши у оквиру претежне делатности послодавца која је уписана у регистар код надлежног органа;

2) да број упућених запослених који не испуњавају услове из става 4. овог члана не прелази 20% од укупног броја запослених код послодавца на дан упућивања.

Одредбе ст. 4. и 5. овог члана не примењују се на запослене који су упућени на привремени рад у иностранство на основу Споразума између Савезног извршног већа Скупштине Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Владе Савезне Републике Немачке о упућивању југословенских радника организација удруженог рада из Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и запошљавању у Савезној Републици Немачкој на основу уговора о извођењу радова („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори”, број 11/89).

Члан 9.

Запослени може да буде упућен на привремени рад у иностранство само уз његову претходну писану сагласност.

Изузетно од става 1. овог члана послодавац може запосленог да упути на привремени рад у иностранство без његове претходне сагласности ако је уговором о раду предвиђена могућност упућивања на привремени рад у иностранство.

Запослени из става 2. овог члана има право да одбије упућивање на привремени рад у иностранство у оправданим случајевима као што су:

1) трудноћа;

2) за време рада са половином пуног радног времена због посебне неге детета у складу са законом којим се уређује рад;

3) до истека три године живота детета;

4) ако је запослени самохрани родитељ до 15 године живота детета;

5) ако није протекло три месеца од повратка са рада у иностранству које је трајало најмање 11 месеци непрекидно;

6) у другим случајевима утврђеним колективним уговором или правилником о раду.

Послодавац може да прихвати и друге разлоге које оправдавају одбијање запосленог да буде упућен на рад у иностранство.

Услови повратка

Члан 10.

Колективним уговором или правилником о раду, односно уговором о раду могу да се утврде случајеви и услови под којим запослени има право на повратак у земљу пре истека рока на који је упућен, о трошку послодавца.

Обавезе послодавца

Члан 11.

Послодавац је дужан да пре упућивања на привремени рад у иностранство са запосленим закључи анекс уговора о раду који обавезно садржи:

1) државу, место рада и период на који се запослени упућује;

2) назив и опис послова које ће запослени обављати у иностранству, ако се исти мењају;

3) износ основне зараде, односно плате (у даљем тексту: зарада) и валуту у којој ће зарада бити исплаћивана;

4) елементе за утврђивање зараде, друга новчана и неновчана давања која су повезана са боравком у иностранству;

5) радно време, одморе и годишњи одмор.

Анекс уговора не мора да садржи елементе из става 1. тач. 4) и 5) овог члана ако су они утврђени законом, колективним уговором, правилником о раду или другим актом послодавца, у ком случају у анексу мора да се назначи акт којим су та права утврђена у моменту закључивања анекса.

Послодавац је дужан да анекс уговора о раду из става 1. овог члана држи у складу са прописима о раду у месту рада из кога је запослени упућен на привремени рад у иностранство.

Члан 12.

Послодавац је дужан да за запосленог упућеног на привремени рад у иностранство изврши промену основа осигурања у јединственој бази Централног регистра обавезног социјалног осигурања (у даљем тексту: Централни регистар), у складу са прописима којима се уређује подношење јединствене пријаве на обавезно социјално осигурање.

Послодавац који упућује запосленог на привремени рад у иностранство приликом пријаве промене основа осигурања у јединствену базу података уноси државу упућивања, као и сваку накнадну промену државе.

Члан 13.

Послодавац је дужан да запосленом кога упућује на привремени рад у иностранство обезбеди:

1) здравствено, пензијско и инвалидско осигурање и осигурање за случај незапослености;

2) безбедност и здравље на раду;

3) смештај, исхрану и превоз за долазак и одлазак са рада;

4) зараду;

5) припрему за упућивање на привремени рад.

Осигурање

Члан 14.

Послодавац који упућује запослене на привремени рад у иностранство обезбеђује здравствено, пензијско и инвалидско осигурање, као и осигурање за случај незапослености, у складу са прописима којима се уређују ови видови осигурања, односно када послодавац привремено упућује запосленог у државу с којом је закључен међународни уговор о социјалном осигурању у складу са тим уговором.

Безбедност и здравље на раду

Члан 15.

Послодавац је дужан да запосленима које упућује на привремени рад у иностранству обезбеди безбедност и здравље на раду у складу са прописима из области безбедности и здравља на раду у Републици Србији, односно у складу са прописима државе у коју се запослени упућује, ако је то за запосленог повољније.

Смештај, исхрана и превоз

Члан 16.

Послодавац је дужан да запосленима који се упућују на привремени рад у иностранство, о свом трошку, обезбеди смештај и исхрану по стандардима важећим у држави у којој се изводе радови, односно у складу са условима смештаја и исхране утврђеним колективним уговором, односно правилником о раду, ако је то повољније за запослене.

Послодавац је дужан да запосленима који се упућују на привремени рад у иностранство обезбеди превоз за долазак и одлазак са рада или накнаду трошкова за те сврхе.

Зарада

Члан 17.

Послодавац је дужан да запосленом обезбеди зараду у складу са прописима Републике Србије, која не може бити мања од гарантоване минималне зараде по прописима земље у коју је запослени упућен на привремени рад.

Припрема за упућивање на привремени рад

Члан 18.

Послодавац је дужан да о свом трошку организује припрему запосленог за упућивање, а нарочито:

1) да информише запосленог о условима живота у држави и месту у које се запослени упућује;

2) да обезбеди потребне здравствене прегледе и превентивне здравствене мере;

3) да обезбеди превоз до места рада у иностранству и повратак у Републику Србију;

4) да обезбеди исходовање радно-боравишних дозвола.

Информисање у смислу става 1. тачка 1) овог члана врши се пре давања сагласности из члана 9. овог закона, односно потписивања анекса уговора о раду из члана 11. овог закона, на начин који одреди послодавац и обавезно обухвата давање обавештења о:

1) условима живота у месту у које се запослени упућује (климатски услови, валута, друштвено политичка ситуација, специфичне здравствене и друге околности);

2) условима смештаја и исхране који се запосленом обезбеђују за време боравка и рада у иностранству, удаљеност од места боравка до места рада и др;

3) контакт особи у месту рада у иностранству (у даљем тексту: контакт особа).

Контакт особа из става 2. тачка 3) овог члана овлашћена је за давање информација државним и другим органима о упућивању запослених и за пружање додатних информација и обавештења запосленима који се налазе на привременом раду у иностранству.

Члан 19.

Колективним уговором или правилником о раду, односно уговором о раду могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права утврђених овим законом, као и друга права запослених упућених на привремени рад у иностранство.

Члан 20.

(Брисан)

Члан 21.

(Брисан)

Члан 22.

(Брисан)

Сарадња између органа и организација

Члан 23.

Органи и организације који обављају послове државне управе у вези са надзором над остваривањем права запослених на привременом раду у иностранству утврђених овим и другим законом дужни су да међусобно сарађују и размењују информације у циљу заштите права запослених упућених на привремени рад у иностранство.

Заштиту запослених за време рада и боравка у иностранству обављају дипломатска, односно конзуларна представништва Републике Србије у оквиру делокруга свог рада.

Члан 24.

Органи и организације из члана 23. овог закона сарађују са Централним регистром у вези са испоруком, коришћењем података регистрованих и евидентираних у јединственој бази Централног регистра.

Централни регистар дужан је да министарству надлежном за рад доставља редовне извештаје, у електронској форми, у вези са упућивањем запослених на привремени рад у иностранство, по државама и по послодавцима, и то:

1) месечни извештај – најкасније до 15. у месецу, за претходни месец;

2) квартални извештај – најкасније до 15. у месецу за претходни квартал;

3) годишњи извештај – најкасније до 15. јануара за претходну годину.

Извештаји из става 2. овог члана по државама садрже: списак држава, број послодаваца, укупан број упућених запослених, број упућених запослених, и то – укупно, на одређено, на неодређено време, по полу и по старосном критеријуму (18–30, 31–40, 41–65).

Извештаји из става 2. овог члана по послодавцима садрже: списак послодаваца, списак држава у које су запослени упућени, број упућених запослених, и то – укупно, на одређено, на неодређено време, по полу и по старосном критеријуму (18–30, 31–40, 41–65).

Министарство надлежно за рад може да тражи и ванредне упите у вези са подацима о упућеним запосленима, послодавцима и државама упућивања од Централног регистра обавезног социјалног осигурања.

Надзор над применом закона

Члан 25.

Инспекција рада врши надзор над применом овог закона из делокруга своје надлежности.

У вршењу надзора из става 1. овог члана инспекција рада сарађује са другим државним органима, Централним регистром и другим организацијама у области обавезног социјалног осигурања, органима пореске контроле, као и са надлежним органима у иностранству, у складу са законом и међународним споразумима.

Казнене одредбе

Члан 26.

Новчаном казном од 600.000 до 1.500.000 динара казниће се за прекршај послодавац са својством правног лица:

1) ако упути запосленог млађег од 18 година живота на привремени рад у иностранство или ако уступа запосленог другом страном лицу, супротно одредбама овог закона (члан 6);

2) ако упути запосленог на привремени рад у иностранство супротно одредбама овог закона (члан 7);

3) ако упути запосленог на привремени рад у иностранство супротно одредбама овог закона (члан 8);

4) ако упути запосленог на привремени рад у иностранство без његове претходне писане сагласности или ако упути запосленог који је одбио упућивање, у складу са одредбама овог закона (члан 9);

5) ако упути запосленог на привремени рад у иностранство без претходно закљученог анекса уговора о раду или ако анекс уговора о раду не садржи прописане елементе, у складу са одредбама овог закона (члан 11. ст. 1. и 2);

6) ако не примени повољније прописе о безбедности и здрављу на раду у складу са одредбама овог закона (члан 15);

7) ако запосленом на привременом раду у иностранство не обезбеди смештај, исхрану и превоз у складу са одредбама овог закона (члан 16);

8) ако запосленом на привременом раду у иностранство не обезбеди зараду у складу са одредбама овог закона (члан 17);

9) ако запосленом пре упућивања на привремени рад у иностранство не обезбеди потребне здравствене прегледе и превентивне здравствене мере, не обезбеди превоз до места рада у иностранству и повратак у Републику Србију и не обезбеди исходовање радно-боравишних дозвола у складу са одредбама овог закона (члан 18. став 1. тач. 2–4).

Новчаном казном од 200.000 до 400.000 динара за прекршај из става 1. овог члана казниће се предузетник.

Новчаном казном од 30.000 до 150.000 динара казниће се за прекршај из става 1. овог члана одговорно лице у правном лицу, односно заступник правног лица.

Члан 27.

Новчаном казном од 150.000 динара казниће се за прекршај послодавац са својством правног лица, односно новчаном казном од 70.000 динара предузетник:

1) ако запосленом који се налази на привременом раду у иностранству не омогући повратак у земљу пре истека рока на који је упућен, о свом трошку, у складу са колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду (члан 10);

2) ако не држи примерак анекса уговора о раду или његову копију у складу са одредбама овог закона (члан 11. став 3);

3) ако не изврши промену основа осигурања у складу са одредбама овог закона (члан 12. став 1);

3а) ако у јединствену базу података не унесе, или унесе нетачне податке о држави упућивања односно промену државе упућивања (члан 12. став 2);

4) ако запосленог пре упућивања на привремени рад у иностранство не информише о условима живота у држави и месту у које се упућује у складу са одредбама овог закона (члан 18 став 1. тачка 1) и став 2);

5) ако запосленом упућеном на привремени рад у иностранство не обезбеди већа права и повољније услове рада утврђене колективним уговором, правилником о раду, односно уговором о раду, у складу са одредбама овог закона (члан 19).

Новчаном казном од 10.000 динара за прекршај из става 1. овог члана казниће се одговорно лице у правном лицу, односно заступник правног лица.

За казне у фиксном износу прописане овим чланом инспекција рада издаје прекршајне налоге сходном применом закона којим се уређују прекршаји.

Прелазне и завршне одредбе

Члан 28.

Поступци за упућивање запослених на привремени рад у иностранство започети до дана ступања на снагу овог закона окончаће се према прописима по којима су започети.

Члан 29.

Министар надлежан за рад ће у року од 45 дана од дана ступања на снагу овог закона донети подзаконски акт из члана 20. овог закона.

Члан 30.

Даном почетка примене овог закона престаје да важи Закон о заштити грађана Савезне Републике Југославије на раду у иностранству („Службени лист СРЈ”, број 24/98, „Службени гласник РС”, бр. 101/05 – др. закон и 36/09 – др. закон).

Члан 31.

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”, а почиње да се примењује у року од два месеца од дана ступања на снагу.

 

Одредбе које нису унете у „пречишћен текст“ прописа

Закон о изменама и допунама Закона о условима за упућивање запослених на привремени рад у иностранство и њиховој заштити: „Службени гласник РС“, број 50/2018

Члан 11.

Одредбе члана 2. овог закона не примењују се на запослене који су упућени на привремени рад у иностранство пре ступања на снагу овог закона.

Даном ступања на снагу овог закона престаје обавеза послодаваца да министарству надлежном за рад достављају Oбавештења о упућивању запослених на привремени рад у иностранство и уверења Централног регистра обавезног социјалног осигурања, као и обавеза министарства надлежног за рад да обавештења објављује на интернет порталу министарства надлежног за рад.

Даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Правилник о обрасцу обавештења о упућивању запослених на привремени рад у иностранство („Службени гласник РС”, број 111/15).

Члан 12.

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”.